detalj slike: KRK Art dizajn

Vodvilj

„Postoji tačka iza koje pomirenje postaje poraz.”

Salman Rušdi

Jesen, oblaci crni kao ugljen.

Podne je.

Svraka na orahu štuca, a dva psa podno stabla češu buve jedan drugome.

M. krampom kopa zemlju crnicu, oko kanala – proširuje ga, valjda.

Kopa i kopa.

Hukće i uzdiše, zadihan, a znoj mu curi podno vrata.

Dolazi P. šetajući se ulicom.

M. ga ne primećuje.

P. polako šetucka.

M. ga i dalje ne primećuje.

P. prilazi, gleda podlački kako M. kopa, te naglas viče:

„Oho, ej, evo neki čovek nešto kopa danas...”, te prilazi bliže i pobliže, i M. se toga časa okrenuo, te pogledao u P., koji istoga trena nastavi svoju malopre naglas započetu misao:

„Aaaa, pa nije to čovek, to je moj susjed...”

M. naprasno postade crven u licu kao bulka, te se veštački i na silu nasmeja, takođe podlački.

P. tada oseti neodoljivu potrebu da ovoga tresne lopatom, krampom, ili čim drugim, po tintari.

2020.

Hijerarhija

„Oprostite, plemeniti, što se sada oglašavam, ali moram vas zapitati: da li vam možda treba veća sekira? Hmm... odista, malo vam je to sečivo za moj golemi vrat, doista!”, obratio se ljubazno čovek koji je držao glavu na panju svome dželatu.

„Ne brini ti brige moje, ne sekiraj se ti bratac ništa, samo, deder, ne pomeraj se da ti slučajno ne otfikarim i uvce, vidiš valjda i sam koliko je ovo sečivo teško, s naporom ga držim... jer glavu tvoju celu, čistu i usoljenu moram svome dželatu poslati, tako da... pazi dobro: nemoj mi vrdati!”, odgovorio je dželat hitro i ozbiljno.

„Ohoo, neću, neću! Ne brinite se, ne mrdam ja! Kao kamenica ću biti! Znam ja šta je hijerarhija, imao sam i ja šefa!”, odgovorio je čovek glave na panju, i to mu bijaše zadnje reči, pre no što je krv kao iz gejzira šiknula iz njegovoga odsečenoga vrata...

2020.

„Udio đavla”

„Mesija će doći onda kada više nikome ne bude bio potreban. On neće doći poslednjeg, doći će najposlednijeg dana.”

Franc Kafka

„Najveće je lukavstvo satanino u tome što nas je obmanuo da ne postoji.”

Šarl Bodler

Na radiju: Šostakóvič, njegova Simfoniя № 7 „Leningradskaя”...

„Znate šta je, Đukanović...”, govori mi profesor Spalajković i vadi svoju cigaru iz usta i gasi je u saksiju sa odveć žutim i sasušenim kaktusom na njegovom radnom stolu, te nakon kratke stanke i njegovog takođe iritantnog kašljucanja, nastavlja: „i Tesla i Ajnštajn, i Aleksandar Beli bili su pod uticajem đavola, satane, bez dvojbe...”

„Pa, profesore... znači tu je... on, ipak, jelte, postoji?”

„O, da, naravno da postoji! Tu je, među nama, sve ove vekove i milenije od kako hodamo na dvije noge. On je tu otkako sunce grije ovaj planet i ovo nebo... Takozvana najveća naučna dostignuća u povesti ljudskoga roda samo su zavara... Bel, Ajnštajn, Tesla, Bor, da, svima njima je manipulirao nitko drugi do on, rogati, nečastivi...”

„Hm... Kako to mislite?”

„Lijepo! I ne samo oni, od Talesa iz Mileta pa do Hokinga, svako ko je pronašao ili izmislio ili otkrio kakvu globalnu ’svekorisnu’ naučnu inovaciju za svijet u poslednjih tisuću godina! Svi su oni bili ili puki demonizirani izvršitelji volje đavla, satane, ili su imali kakav ugovor sa njim, ili su to bili njegovi materijalizirani demoni kamuflirani u ljudskim kožama!”

Gledam ga netremice nekoliko sekundi.

„A što se čudite? Kome je koristila atomska Ajnštajnova bomba? Da dvjesta tisuća žutaća ode u zrak u jednom jedinom sekundu, to jest u pepeo? Je li to najviše dostignuće nauke našega doba? A struja? Da nemamo struje danas ne bi bilo osam negoli osamdeset i osam milijardi ljudi na planeti, ne bi bili ovako nezdravo povezani, ne bi vodili ratove, ne bi umirali, malo bi primitivnije živjeli, ali bi živjeli spokojnije! Pa i sam Tesla je govorio kako je on imao redoviti kontakt sa nekim tamo nama, običnim smrtnicima, nepoznatim civilizacijama na Veneri i Marsu. ’Ajte k vragu! Jeste on imao s nekim spiritistički kontakt ali ne sigurno izravno sa Venerom! Negoli sa samim đavlom! A telefon? Pa devet desetina telefonskih razgovora obavlja se danas tako da ljudima strada prvo živčani sustav a onda cijeli imunitet i organizam! Zašto bih ja trebao razgovarati sa nekim ljudima desetcima i tisućama kilometara dalje, dođi ti pred mene, u oči me gledaj brajko, pa da razgovaramo! Da! A uopće, zašto bih s nekim i razgovarao? Što manje informacija, to je glava mirnija, dragi moj!”

Onda je profesor iz ladice svoga radnog stola izvadio do pola popijenu flašu moskovskaje Vodke i nalio sebi u grlo gotovo svu preostalu tečnost iz flaše...

A Simfoniя № 7 sa radija i dalje je tekla, milozvučno i tiho... uporedo sa klokotanjem Vodke niz profesorovo grlo...

Petrovaradin, 2023.

Kolumbarijum № 8834 

„Zadnja odluka da se naši posmrtni ostaci spale i polože u urne i ove ovde mišije rupe to jest kolumbarijume, zapravo je poslednji glas, poslednji krik, poslednji neopozivi stav da ne prihvatamo Boga... spaliti vlastito mrtvo telo bez pokopa, kosti samleti i sve to skupa nabiti u jednu običnu zdelu za cveće ili ribolovačku teglu za gliste, to je užasno... čovek nekada ceo a onda potom sabijen u jednu omanju kiblu... i to u obliku praška za pranje rublja, praška za pecivo ili pak običnog obalskog morskog peska po kome kerovi i deca u dokolici letnjeg odmora pišaju i pljuju... odluka, dakle, za uništenjem vlastitog tela pre no što je to po prirodi stvari zapovedio On, prirodnim procesom razlaganja i truljenja u zemlji, takoreći posmrtno samoubistvo vlastitog tela nije ništa drugo do poslednji izraženi prezir prema Bogu... ili možda ipak, duboko gađenje spram saznanja da će naše uši, oči, prste, nos i sve drugo obilato poručkati debeli beli crvi na svojoj crnoj gozbi...”, prošaputao mi je jedan postariji gospodin sa crnim florom na reveru a zatim je raširio crni kišobran nad svojom glavom i izgubio se u sutonskoj grobljanskoj magli...

Zemun, 2023.

Nadnebesje

„Prezirem ljude koji drže pse, to su kukavice koji nemaju petlje sami gristi ljude.”

 August Strindberg

„A da, vikao sam na komšinicu koja ima ovolike kučiće. Vrisnuo sam: ’Đubre!’”

Peter Handke

Sa prozora, duva noćni jugo.

Tiho je.

U daljini čuje se zverski i iritantni pseći lavež, a u blizini dosadno, jetko i uporno gugutanje prokletih i prljavih golubova...

Na zidu udara stara zidna ura: dvanaest zaredom.

I kiša počinje polako da lije...

Sa nebesa: milijarde svetlucajućih očiju bdiju nad nama.

Tiho je...

Potom, odnekuda, odjekuje glasniji ljudski šapat:

... ne, ne mogu da poverujem da Bog postoji, i da me ceo život promatra, da me i sada ovoga časa sa neba gleda, i pažljivo posmatra svaki moj korak i reč... ne, ne verujem u tako nešto...

Koji tren docnije, u blizini, čuje se strahoviti prasak groma na nebesima, munja na nebu osvetlila je ceo kvart, a drugi ljudski strašljivi krik začuo se odnekuda istodobno...

Pseći lavež utihnuo je, kao i golubije gugutanje.

Upozorenja sa nadnebesja, očito, važe za sve.

2023.

Nosferatu – Eine Symphonie des Grauens II[1]

„Grof se nasmeši i dok su mu se usne razvlačile preko desni, na neobičan način su se ukazali njegovi dugi, oštri očnjaci.”

Brem Stoker, Drakula

„Te noći javila mi se pokojna baronica fon V ***. Bila je sva u belom i rekla mi je: ’Dobar dan, gospodine savetniče!’”

Svedenborg

Kada je nemački ekspresionistički glumac Maks Šrek (Fridrih Gustav Maksimilijan Šrek) umirao u Minhenu godine 1936, u agonijskim noćima priviđala mu se izmišljena nemačka luka Vizburg, priviđala mu se vampirska Transilvanija i dakako njegov grof Orlok iz Nosferatua... buncao je siroti Šrek, vikao, zapomagao... ni lečnik dr Šaht nije mu mogao pomoći: što mu je više doza morfijuma davao, Maks Šrek bio je u sve gorem stanju, sve do nekoliko minuta pre ponoći 20. februara 1936, kada je siroti Maks konačno ispustio svoju dušu. Imao je tačno 55 godina i 30 kilograma.

Nekoliko dana pred svoju smrt, smogao je snage i napisao poslednju oporuku vlastitoj ženi Helgi i izričito zapovedio da se koverat otvori i pročita tek nakon što umre...

Sirota žena, u ranim jutarnjim časovima, sledećeg dana, 21. februara, pošto je pročitala tekst Maksove oporuke, vrisnula je, a koji tren docnije, u nervnom rastrojstvu, supa sa pismom u ruci skočila je kroz prozor vlastitog stana na drugom spratu i poginula na bazalstkom pločniku velikog minhenskog Bulevara Dr Jozefa Gebelsa tačno ispred №. 88.

Nekoliko trenutaka potom, jedan crni mačak jarko crvenih očiju prilazi Helginom lešu na pločniku, njuši ga, grabi pismo iz njene ruke među svoja usta i nestaje u masi ljudi.

Sve ovo sa prozora gleda i promatra dr Jakob Šaht, i o svemu ostavlja podrobno svedočanstvo, sa nedvojbenim utiskom da je u svemu posredi bio „utjecaj neke nadnaravne i nezemaljske mračne sile...”

P. S.

Tri dana docnije dr Jakob Šaht usrelio se vlastitim revolverom u prsa, nekoliko minuta pošto je završio sa jutarnjim fruštukom i pošto je odslušao do kraja Straussovu radijsku kompoziciju:Radetzkymarsch, op. 228.

U njegov samački stan četrdeset dana docnije uselio se jedan bavarski agronom sa svojim kućnim ljubimcem: crnim mačkom crvenih očiju...

---

[1] (nem.), Nosferatu – Simfonija užasa II

PODELITE OVAJ TEKST NA: